Random image
Мишковић: Јаничари атлантизма и борба за Борисово наслеђе
22 децембар 2011 Василије Мишковић
У данас већ култном Вукашиновићевом и Радуновом коауторском тексту „Геополитичка шизофренија у Срба“ из 2006. године говорило се о подели унутар српског политичког и интелектуалног естаблишмента по његовој геополитичкој оријентацији на „атлантисте“ и на „континенталисте“. Поменута подела није се тицала само оних који су везани за англосаксонске центре моћи, односно на оне који преферирају неке друге силе - већ и разлике у идеолошким ставовима и погледу на свет. Атлантисти су склонији модерним и помодним идејама и идеологијама, пре свега либерализму и „култу тржишта“ те другим „динамичним“ и „материјалистичким“ идејама, док су „континенталисти“ често склонији трајнијим, стабилнијим вредностима и из њих проистеклог „система“.
„Јаничари атлантизма“ против „осталих“
Оно што је описано као „геополитичка шизофренија“ српске елите тицало се погубне подвојености и расцепљеност на оне који су искрено или из користи постали „јаничари атлантизма“ и она оне који, можда, и нису прави „континенталисти“ – али јасно виде да је пут ових првих ћорскокак или да води нове, трајне поразе. Као два геополитичка принципа, „атлантизам“ и „континентализам“ се боре у савременим временским кооординатама,у конкретним организацијама и институцијама, па и у појединим личностима. Српски човек је, према томе, одавно постао „бојно поље“ на коме своје снаге одмеравају динамични, агресивни и деструктивни „атлантизам“ с једне, и прилично дефанзивни, „изнуђени“, па и често мимикријски „континентализам“ са друге стране. Премда тренутно изгледа да у српској политици непорециво доминира „атлантизам“, он је, заправо, код Срба на врло климавим ногама: његово се деловање показује у пракси као изразито непријатељско и према традицији и према виталним националним интересима српског народа, он нема никакво историјско ни вредносно утемељење нити популарност у наширим слојевима; напротив, „атлантистичко“ деловање у пракси се показује као огољени нихилизам на делу, као пљачка и пустошење земље, добара и људи. Додуше, њега подупире „шеста флота атлантизма“ - медијско-финансијска моћ која гуши сваку алтернативу чим се она укаже, још у „колевци“. То је додатан разлог зашто велика већина припадника српског народа осећа да им је „атлантизам“ нешто страно, наметнуто и непријатељско, али немају довољно снаге и инспирације да формулишу и у пракси реализују алтернативну геополитичку и цивилизацијску оријентацију.
Могло би се условно рећи да се подела на геополитичком пољу на „континенталисте“ и „атлантисте“ у значајној мери поклапа са „актуелизованом“ поделом на „етатисте“ и „модернисте“. Иако је посве природно да су „модернисти“ склонији „атлантизму“ а „етатисти“ стабилном „континентализму“, различите спољње околности често доводе до тога да имамо приличан број случајева који се не уклапају у ту корелацију : зато не би требало да нас збуњује што се дешавају случајеви када се неки „атлантисти“ истовремено декларишу као конзервативци и „етатисти“ или, пак, да препознамо „континенталисте“ што су по питању свог идеолошког светоназора - искрени „модернисти“. „Геополитичка вишедимензионалност“ ове поделе, ипак, је корисна – она је структурално и идејно дубља, спољнополитички оријентисанија, појмовно шира и судбински значајнија од овдашњих идеолошко-политичких подела, па чак и модерно-конзервативне поделе на „модернисте“ и „етатисте“ која у политичком смислу „дели“ савремену Србију.
Већ деценијама уназад води се, некад тиха и једва приметна, а некад сасвим отворена борба између „атлантиста“ и „оних других“, државотворних „континенталиста“ (које чини за сада прилично хетерогнени састав). У питању је својеврсни „геополитички грађански рат“ ниског интензитета са неизвесним исходом. Мада би на кладионицама „атлантисти“, обзиром на досадашње стечене позиције, стајали много боље, ми присуствујемо неизбежној и бесповратној ерозији њихове моћи са тенденцијом даљег слабљења. То, наравно, никако не значи да „атлантизам“ и даље неће бити једна од великих и утицајних сила у свету прве половине новог века, али засигурно неће бити тако доминантна како је била пре деценију или две. У пракси то значи да се сви они који се олако осмеле да прерано „пензионишу“ „атлантисте“ могу врло лако и брзо наћи у ситуацији да се горко покају, док неко од њих, попут злосрећног Гадафија, могу при томе да изгубе и власт и главу. Лако је уочити да „атлантисти“ (то нису само САД, већ и „атлантистичка“ елита у многим земљама света) тек сада крећу у своју геополитичку офанизиву, баш због разорних учинака светске кризе која доводи до тога да њихове „флуидна моћ“ (контрола морских, ваздушних и финансијских токова) није више тако преовлађујућа.
„Унутарсрпски“ геополитички сукоби
Припадници српске политичке и интелектуалне елите су се међусобно сукобљавали током претходних деценија, па и у дужем периоду не само из личних, интересних и идеолошких мотива, већ и поводом припадности једном или другом геополитичком, међународном „правцу“. Озбиљнији аналитичари те добри познаваоци домаћих прилика поодавно су свесни да је ово кључна подела, па стога често свесно „занемарују“ остале мање разлике између актера унутар српске интелектуалне и политичке сцене. Они лаконски сматрају да није толико битна ни регионална или политичка припадност значајнијих домаћих актера некој политичкој странци, као ни његово идеолошко усмерење (левица-десница) када се постави кључно питање - „ко је тај и за који геополитички тим игра“.
Кроз, или боље речено унутар поделе на „модернисте“ и „етатисте“ у српској политичкој историји на власти се смењују „атлантисти“ и „континенталисти“; односно, као значајне „позадинске“ струје везане за стране центре моћи оне функционишу у „кохабитацији“. У свему томе, дакако, не постоји статичност и трајност. Одређени играчи, мењајући окружење својом вољом или услед других околности - прелазе из једног табора у други. Неки су своје политичке каријере почињали као „атлантисти“ или барем имали њихову делимичну подршку да би, после, суочени са од споља диктираним „атлантистичким“ плановима који иду директно насупрот овдашњим националним интересима – постајали прво скептици, а потом све више „континенталисти“. Таква је била, мање или више, судбина Милошевића, Шешеља, и Коштунице, чак и Ђинђића који је у последњим месецима свог живота покушао да направи отклон од „атлантизма“ и заокрене ка умереном „континетализму“ попут онога кога је у то време заступао и спроводио Герхард Шредер. Матрица „еволуције“ српских политичара је упадљива - када су млади и тек успуно „српски“, овдашњи лидери и интелектуалци услед идеолошког и интересног индоктринирања постају податни „атлантизму“; касније - кад сазру и постану свесни шта нам атлантисти „спремају“ - бивају дубоко разочарани њиме. Због тога се или повлаче са јавне сцене или покушавају да направе заокрет ка „континетализму“, у правцу заштите националних интереса. Из тих разлога сваки српски лидер који почне да се политички одговорно понаша, то јест покуша да заштити своју државу и народ, готово по правилу постаје мета „атлантиста“. Зато не чуди што су многи српски лидери у двадесетом и двадесет првом веку - када год су настојали да заиста буду српске вође - страдали од руку извршитеља „атлантистичких“ завера или су, пак, од стране истих били „пуштени низ воду“.
Тако је и сада. Актуелна политичка ситуација после српског недобијања статуса кандидата 9. децембра је таква да је председник Тадић, до сада несумњиви - што свесно и вољно што несвесно и невољно - пион „атлантизма“, услед разочараности због обмана и нових, „немогућих“ захтева, дошао искушење да од „атлантисте“ крене путем покушаја своје „позне (многи би рекли и окаснеле) еволуције“ ка „континетализму“. Питање је само да ли ће имати времена и снаге како би био у стању изаћи на крај са својим екстремно „атлантистичким“ окружењем.
„Потрошени“ председник „атлантиста“ и битка за његовог наследника
Србија је огледни пример учинака политике „атлантизма“. Она на овим просторима са бруталном доследношћу настоји да оствари тоталну и тоталитарну контролу над политиком, финансијама, медијима и безбедношћу земље, те да од државних институција и суверенитета који је „исисан“ - остане само празна љуштура. „Атлантизам“ (јавно познатији под псеудонимом „глобализам“) ништи све посебности и идентитете; његов „глобални талас“ финансијске моћи руши све пред собом. У краћем или дужем временском периоду, „атлантизам“ широм света оставља само невоље, беду, ратове и сукобе. Чак и они који му верно служе на крају бивају одбачени као искорштени „потрошни материјал“ (под термином „ресурси“ атлантисти савршено прецизно показују како третирају човека или целе народе).
Показали смо да се у Србији - као, уосталом, што је и у свету чест случај – дешавало да када неки лидер подржан од „атлантиста“ временом ојача и постане аутономнији, исти постаје сметња реализацији њиховох планова, па буде системски слабљен и, на крају, и - елиминисан. Борис Тадић представља типичан пример „потрошеног човека“ у сваком погледу - онога који је све време играо како „атлантисти“ свирају - да би дошао до тога да му ти исти „ментори“ подмећу клипове у точкове и раде му о глави на разне начине само зато што још има „смелости“ да помисли да покуша се одупре да одради нешто од онога што се од њега тражи. Сетимо се да Тадић никада и није био ни аутентичан („политичка барбика“) ни аутономан играч: од самог његовог настанка „атлантисти“ су га форсирали. Они су га буквално довели на власт смењујући „Ђинћићеву екипу“ која је започела тиху еволуцију у правцу „континентализма“. Прво преузимање странке крајем 2003. године, а потом и Тадићеве победе на председничким изборима 2004. и 2008. године биле су дело „атлантиста“ који су на тај начин добили релативно слабу, а поприлично послушну „марионету“. Чак и та и таква „марионета“ временом је схватила да се од ње све више и више тражи а ништа не даје (сем подношење срамоте и пораза), те је и она почела да се батрга и брани. Чим је то примећено од стране „господара политичких лутака“ - оцењено је да њој век пролази и кренуло се у потрагу за заменом. У међувремену, притсци и уцене су се наставили. Деловање екстремно „атлантистичког“ “Преокрета“ Чеде Јовановића и Вука Драшковића у функцији је, дакле, медијско-политичког притиска њихових „атлантистичких ментора“ на председника да се што пре затвори прича о Косову, то јест да Србија прихвати и призна ову „атлантистичку“ творевину која себе назива „независно Косово“. Тадић је, несумњиво, незадовољан односом „атлантиста“ према њему и земљи, али нема воље, снаге и ресурса да се супротстави процесу „атлантистичке колонизације“ Србије, односно онога што је од ње још преостало.
У овом моменту приметан расцеп, па и конфликт између градоначелника и председника где се чини да је колатерална штета министар иностраних послова, занимљив је управо у „геополитичком кључу“. Председник и његово окружење (Шапер, Ратковић, Ракић и др.) важе за отворене „атлантисте“. Напад градоначелника Ђиласа на Јеремића који је до сада био не само једини лојални „председников човек“, већ и „џокер у рукаву“ и залог за будућност „атлантиста“ на врху српске власти (јер има солидан „патриотски реноме“ и какав-такав рејтинг) може да се схвати и као удар на „атлантисте“. Вук Јеремић је виђен као битан „атлантистички“ играч за будућност, онај који гради своје позиције у Србији популарном, патриотском реториком у „слободном стилу“, а чији зенит долази када се сви из владајуће камариле упрљају. Тада ће се он наметнути као „природан наследник“ остарелог и онемоћалог председника Тадића који ионако никада није имао праву власт ни у странци ни у држави. По истом рецепту „реалног патриотизма“ по коме су својевремено стварали Тадића, „атлантисти“ сада стварају његову замену – Вука Јеремића, младог министра са „интелигенцијом, интегритетом и патриотизмом“, онаквог „да га свака мама пожели за зета и да га јавност пожели за будућег председника“.
Имајући изнесено у виду као и све перспективе које могу да произађу из комбинаторике након одржавања наступајућих избора, намеће се закључак да од примарног значаја неће бити толико које ће странке владати Србијом или у каквом „коалиционом пакету“, већ - ко ће, као представник различитих „геополитичких опција“ бити на кормилу „кључних“ странака и из те перспективе суделовати и у формирању и фунцкционисању будуће владе. Да ли ће то бити „атлантисти“ из ДС – (дакле, „двор“, кабинет, са Тадићем или његовим наследником, министром спољних послова) и из других, сада владајућих или опозиционих странака странака, или ће то, у истим тим странкама, бити „евроскептици“, „етатисти“ и „континенталисти“ кључна је дилема изборног циклуса који стиже у Србију. Поред изразитих „атлантиста“ на српској политичкој сцени као што су Јовановић, Динкић или „формацијски пројектован“ Шутановац, други „атлантистички“ играчи су своје улоге играли много мање „транспарентно“ попут Тадића некада, док није био позициониран и потом, немилице, „трошен“. Најтранспарентији су, заправо, увек били само споредни или неопходни извођачи радова, никада главни адути, они на којима је пројектовано да почива здање. Нечија права, „пројектована“ улога уме да буде толико „непрозирна“ да указивање на њу буди неверицу и оптужбе за „теорије завере“ - за суштинску геополитичку позицију „патриоте“ Јеремића много би рекли - „ма, нема шансе“, „он је посвећен држави, има добре односе на нашим традиционалним савезницима“ итд. То само указује да је он добро „упакован“ од страних и домаћих доктора за спиновање, да је чуван да чека свој тренутак да буде „продан“ јавности као наш „реално могући патриотизам“ за будућност Србије, а потом - да се репризира тужна прича о патриотској „политичкој барбики“. Тако би се још једном потврдило да се историјска реприза трагедије неминовно претвара у фарсу, а агонија Србије у рукама „атлантиста“ би се наставила. На сву срећу, непредвидивости политичког живота често знају да изненаде и највештије „сценаристе“ и горко се поиграју са њима, много више него што се они играју са нама, обичним људима.
ИЗВОР:
http://www.vidovdan.org/index.php?option=com_content&view=article&id=225...
